JOVANKA BROZ MOJ ŽIVOT MOJA ISTINA

Onaj ko veruje u Vojsku neka se ne plaši da neće uspeti, neka se ne plaši bola, smrti ili obeščašenja, jer su bol, smrt i obeščašćenje sredstva kojima se Vojska služi tobom. Omeđeni bedemima od peska, iznureni od vrućine, čamotinje i zebnje pred pretnjom koja iz dana deluje sve nestvarnije, vojnici u isturenoj operativnoj bazi u Avganistanu vode sopstvene porodične i ljubavne bitke, produbljuju prijateljstva ali i sukobe. Noću, pred san, zatiču ih uspomene, napabirčeni delići ostavljenih života od kojih su neki pobegli, dok drugi čeznu da im se vrate. U mukloj tišini pustinje koja je progutala i poslednje sećanje na šumove iz njihovog zavičaja, ostaju im samo zvuci sopstvenih tela; ravnomerno disanje, otkucaji srca, damari u slepoočnicama. I gotovo detinja želja za igrom kojom odagnavaju strah. A onda ih naoko banalna odluka jednog nepoznatog čoveka gurne u ponor pakla i natera, sve njih, i one kojima je vojska život i one koji su joj se priključili skrivajući se od života, da konačno otkriju od čega su sazdani. Priča zbog koje ćete se zagrcnuti od smeha ali i do srži potresti baš kada se najmanje nadate.