Aleksandra Mihajlović – Kroz prstohvat cimeta

Bežeći od sopstvene savesti i sadašnjosti koja je okovana beznađem, Veles Petronijević, docent estetike i večiti hedonista, donžuanovske provijencije, u hotelskoj sobi u Italiji pronalazi prvo od mnoštva pisama davno upokojene srpske kraljice Natalije Obrenović čijom je sudbinom od detinjstva zaokupljen i proučava je sa posebnim zanimanjem. prepoznavši u Velesu tananu dušu koja nije onakva kakvom se prikazuje, nesmireni duh srpske kraljice vapi da se nekome ispovedi i pronađe spokoj. Ali ta pisma s onoga sveta dovode i Velesa do smirenja i preobražaja i on prihvata ono od čega večito beži – život stvarnosti i prekrasnu ćerku koju nije želeo, a koju je odgajila njegova sestra bliznakinja Vesna. Ludo zaljubljena u muža, koji se preko noći basnoslovno obogatio, Vesna ne sluti da se iza tog bogatstva kriju laži, prevare, ucene, ubistva i elitna prostitucija iz čijih kandži smrti će se jedva spasti Itana. Posle smrti sestre bliznakinje koja je ubijena u hotelu Moskva, Itana sanja samo o osveti i po cenu sopstvenog života razobličava mrežu najstarijeg zanata.

„Dinamična pripovest komponovana u ritmičnoj smeni četiri glasa koja svoje monološke forme utkivaju u svojevrstan dijalog koji će to uistinu postati tek na kraju, kada će svako načiniti pomak u samospoznaji i unekoliko promeniti sebe da bi razumeo i prihvatio druge.

Roman bez iluzija, ali s tračkom nade. Kroz život koji liči na crnu hroniku, zrnce nade se ne probija kao optimizam verujućih naivaca, nego kao krhka mogućnost da ljudskost sačuva svoje lice kako bi svet uopšte opstao.“ Ljiljana Šop