Meri Balog – Dogovor

Bliznakinje Edvarda Hendersona bile su identične − kao odraz jedne iste osobe u ogledalu. Ali osim fizičke sličnosti i izuzetne lepote, sestre Olivija i Viktorija bile su potpuno različite. Dok je starija Olivija uživala u kućnim poslovima i sanjala o tome da postane odana supruga i majka, mlađa Viktorija bila je žena modernih shvatanja koja je želela da promeni svet boreći se za ženska prava početkom XX veka. Igrom sudbine, nametnuti su im životi i budućnosti kakvima se nijedna nije nadala. Rešene da same upravljaju njima, učinile su prevaru − jedan neopozivi korak koji je Viktoriju odveo u Evropu, u jeku Prvog svetskog rata, a Oliviju u brak za kojim je čeznula, ali koji nije mogla da ima…

Duge crne trepavice oivičavale su njene smaragdnozelene oči, a bledoružičasti obrazi zračili su svežinom. Tamna kosa bila joj je skupljena u dve kike sa obe strane ovalnog lica. Karirana crveno-bela košulja vezana u čvor ispod oblih grudi – u kojoj joj se dekolte tek nazirao – jasno je govorila da je reč o devojci sa sela. U kratkom šortsu, koji je otkrivao duge, lepo oblikovane noge sa jarkocrvenim lakom na nožnim prstima, u kožnim sandalama na kaišiće, privlačila je poglede. Uz to je bila i visoka. Sviđale su mu se visoke žene. Pošto je bio visok gotovo dva metra, voleo je visoke žene. Oseti kako mu se digao. Nikad nije bio imun na lepe žene, a ovako čudesnu nikad nije video – bila je savršena kombinacija nevinosti i vatrenosti, senzualnosti i pohote, vrline i nestašluka. Kako bi bilo osetiti te rumene usne na svojim? Ili… na nekim drugim mestima? Na većini žena kike bi izgledale smešno, ali njoj su savršeno stajale. Tamne lokne padale su joj na ramena. Zamišljao ju je bez košulje, bez traka u svilenkastoj kosi, koja joj pada u slapovima preko ramena boje breskve i čvrstih dojki. Kakav li je osećaj provući joj prste kroz kosu i osetiti je na prsima, pitao se. Bože, predivna je.