Meri Balog – Pomalo opasno

Otac je bio uspešni agent mnogim slavnim ličnostima, majka je višedecenijski pisac bestselera, sestra je čuveni režiser, a ona je napustila studije, izabrala život na plaži u straćari u Bolinasu i profesiju šetača pasa. To je ukratko život i sudbina Koko Barington. Sve što je radila bila je kost u grlu njenoj porodici, a ona je samo živela u svom ritmu. Svako je na svoj način pokušavao da je promeni i usmeri na pravi put, ali je to uspeo samo čuveni holivudski srcolomac Lesli Bakster. Velikom ljubavlju spojio je dva nespojiva sveta i uneo promene koračajući sitnim koracima, dan po dan…

Duge crne trepavice oivičavale su njene smaragdnozelene oči, a bledoružičasti obrazi zračili su svežinom. Tamna kosa bila joj je skupljena u dve kike sa obe strane ovalnog lica. Karirana crveno-bela košulja vezana u čvor ispod oblih grudi – u kojoj joj se dekolte tek nazirao – jasno je govorila da je reč o devojci sa sela. U kratkom šortsu, koji je otkrivao duge, lepo oblikovane noge sa jarkocrvenim lakom na nožnim prstima, u kožnim sandalama na kaišiće, privlačila je poglede. Uz to je bila i visoka. Sviđale su mu se visoke žene. Pošto je bio visok gotovo dva metra, voleo je visoke žene. Oseti kako mu se digao. Nikad nije bio imun na lepe žene, a ovako čudesnu nikad nije video – bila je savršena kombinacija nevinosti i vatrenosti, senzualnosti i pohote, vrline i nestašluka. Kako bi bilo osetiti te rumene usne na svojim? Ili… na nekim drugim mestima? Na većini žena kike bi izgledale smešno, ali njoj su savršeno stajale. Tamne lokne padale su joj na ramena. Zamišljao ju je bez košulje, bez traka u svilenkastoj kosi, koja joj pada u slapovima preko ramena boje breskve i čvrstih dojki. Kakav li je osećaj provući joj prste kroz kosu i osetiti je na prsima, pitao se. Bože, predivna je.

Eni je uspešna mlada devojka, arhitekta, poslovno i emotivno ispunjena, sa bezgraničnim mogućnostima u budućnosti, dok joj jedan telefonski poziv zauvek ne promeni tok života. Preko noći sestrina deca su postala njena. Zbog obećanja koje je davno dala, Eni preuzima brigu o deci iako je to značilo da će svoj privatni život staviti na neodređeno vreme na čekanje. Sada, u četrdeset drugoj godini, Eni shvata da deca više nisu deca, da im više nije potrebna i da mora da ih pusti da napuste gnezdo, da sami greše, padaju i ponovo ustaju, da ne može umesto njih da donosi odluke… Po prvi put usamljena, kada najmanje bude očekivala jedan susret će ispuniti prazninu koja je nastala i probuditi nadu da za ljubav nikad nije kasno.