TREĆI METAK- Nikola Vrzić, Milan Veruović

Insajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. "Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti." Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio "korisnik iz senke", kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno "kreće" unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. U jeku američkog pritiska na Švajcarsku da omogući uvid u poslovanje svojih banaka, a tokom svog službovanja u Ženevi, Snouden je prisustvovao pokušajima operativaca CIA da diskredituju jednog uglednog lokalnog bankara, kojeg su, navodno, kasnije vrbovali; gledao je kako posle 11. septembra uz blagoslov Bušove administracije "službe" uvode masovan nadzor miliona Amerikanaca; gledao je i kako ugledni službenici obaveštajnih službi nižu laži o svojim aktivnostima pred Kongresom – sledstveno tome i pred američkim narodom – i kad je shvatio da Kongres, naročito "Osmočlana banda", (kako je Snouden nazvao grupu unutar Kongresa upoznatu s najosetljivijim američkim obaveštajnim operacijama) ne reaguje primereno na iznesene laži, odlučio je da nešto preduzme. Činjenica da je neko kao što je Džejms Klaper, direktor državnih obaveštajnih službi drsko lagao javnost i prošao bez ikakvih posledica, za njega je bila dokaz da je demokratija u njegovoj zemlji ozbiljno uzdrmana. "Sistem ne funkcioniše", rekao je jednom prilikom, a "nepravilnosti moraš da prijaviš upravo onima koji su najodgovorniji za takvo stanje." Povukavši granicu između patriotizma i podaničke poslušnosti, Snouden je odlučio da bude "proročki glas" iz obaveštajne zajednice. Ali kako je Snouden uspeo da "skine", prema nekim tvrdnjama, više od 15.000 fajlova australijskih obaveštajnih službi, oko 58.000 fajlova britanskih obaveštajaca i oko 1.700.000 američkih strogo poverljivih fajlova? Da li je to učinio na daleko jednostavniji načini no što bi se pomislilo na osnovu obima i odjeka njegovog poduhvata? Većini zaposlenih u Američkoj agenciji za državnu bezbednost zabranjeno je korišćenje USB-a na radnom mestu, ali sistem administratori su uvek mogli da nađu neki izgovor za kršenje te zabrane i da iskoriste USB kao sredstvo za premošćavanje sajberprostora između sistema NSA i regularnog interneta. Da li je Snouden zaista na taj način prouzrokovao jednu od najvećih špijunskih afera modernog doba, kako tvrdi autor knjige Dosije Snouden, i ako je tako, zašto niko u NSA nije digao uzbunu? Snouden je, kako tvrdi Luk Harding, "radio dok je NSA dremuckao šest vremenskih zona dalje". Konačno, šta je navelo Snoudena da se žrtvuje? U svojoj knjizi Dosije Snouden, nagrađeni novinar Gardijana Luk Harding odgovara na pitanja koja bi trebalo da zabrinu svakog građanina sveta u eri interneta, otkrivajući pritom niz zaprepašćujućih insajderskih podataka o radu obaveštajnih službi i njihovom uticaju na život svakog od nas. - Zajedno možemo da uspostavimo ravnotežu, da okončamo masovan nadzor građana i da podsetimo vladu da je, ukoliko zaista želi da zna kako se njeni građani osećaju, uvek jeftinije da ih pita nego da ih uhodi - rekao je Snouden u svom božićnom obraćanju britanskim građanima. Čitajući ovu knjigu, čovek se neizbežno zapita kakav će biti sledeći Božić Edvarda Snoudena, najtraženijeg begunca na svetu.